Сваке године када се обележава Видовдан планинари са Косова и Метохије се организују и уз обилазак Грачанице и Газиместана одлазе на Шар планину са својим гостима из осталих делова Србије. Тог јуна 2019. године и ја сам кренула на пут са њима.
Звонио ми је аларм. Било је пет сати ујутру. Искључујем га и почињем да размишљам да ли сам све спаковала. Ранац је одмах поред главе, пун је, ту је и мали кофер. Устајем и започињем последње припреме за полазак. Први пут ћу отићи на Шар планину, видети Призрен, бити на Газиместану за Видовдан, боравити у Грачаници. Са тим мислима време је текло споро, али опет је и пролазило. Кроз прозор сам видела да су три другарице испред и да ме чекају. Узимамо такси од центра Косовске Митровице до места где је требало да сачекамо аутобус из Лепосавића са осталим планинарима. Ту видимо да су неки аутобуси заустављени, а наш мало касни. Долазе још два друга, ту су још неки планинари. Упознајемо се и већ креће дружење. Убрзо је дошао и наш аутобус, дочекује нас водич Раде и други планинари. Многи су ми већ познати. Ту је и једна другарица из Крагујевца коју сам упознала на свом првом планинарењу пре неколико година. Поздрављамо се и смештамо. Задња клупа у бусу је била резервисана за нас из Друштва младих путника.
До Грачанице стижемо релативно брзо. Одлазимо прво у манастир. Већ се пуно људи окупило, али од пријатеља из Грачанице који нам се ту придружио сазнајем да и нема много народа како је било претходних година. Док литургија није почела боравимо у порти разговарајући. Око 11 часова настављамо пут до Газиместана. Ту присуствујемо литургији и говорима. Свако са својим мислима, молитвама, жељама и сновима. Понеле су ме емоције, па ми нису промакле жице којом је ограђен споменик, тзв. косовски полицајци у непосредној близини и слично.
Мало потрешена улазим у аутобус после пар сати и настављамо даље. Можда сам заспала или шта већ, не сећам се добро пута, али следеће што знам је да смо у Штрпцу. Колико познаника тек имам у том месту, нажалост мрежа је јако лоша па не успевам да им се јавим. Седамо по групама у околне кафиће настављајући дружење.
После сат времена вожње стижемо у чувени ски центар Брезовица. На Шар планини сам! Испред планинарског дома нас дочекују домаћини из ПСК ,,Успон“ из Штрпца са музиком, погачом и сољу. За мене је тај тренутак био посебно емотиван, поздрављамо се са њима као са старим пријатељима. Они срећни што смо дошли, ми још срећнији. Креће одмах игра, коло, служи се ракија, пиво, кувао се и неки гулаш од лисичарки. Сви су насмејани. Све природно. Почиње да буде хладно, али нико не мари. Ствари су нам и даље испред улаза, никоме не пада на памет да иде у собе.
Када смо баш осетили хладноћу и глад, моје другарице и ја одлазимо до собе, али убрзо смо поново напољу и ако је ноћ. Дошли су још неки планинари, упознајемо се, причамо, и све време се несвесно спремајући за сутрашњи успон. За мене прво планинарење преко 2000 m надморске висине. После неког времена прелазимо у ресторан дома, где схватамо да нас је само неколико остало, али ту је гитара, почиње песма. Просто је било немогуће отићи на спавање.
Друго јутро за редом у пет сати на ноге.
Све је спремно, а да ли сам ја? Немам времена ни воље да о томе размишљам, жеља да се данас попнем врх је била ту. Звецкају штапови на сваком кораку. Испред дома преко сто људи. Добро јутро само одзвања. Сунце је већ изашло, али смо ми у хладу па са нестрпљењем очекујемо поздравну реч и полазак. Тог дана се ишло на врх Љуботен (2496 m). На самом почетку правим снимак свих учесника како пролазе стазом.
Трчим уз поток да будем поново на почетку колоне. Пуна снаге и воље, само што не летим. Упознајем нове људе на стази, одмах крећу разговори, бодрим своје пријатеље, гледам на све стране и даље не верујући да сам напокон дошла овде. У почетку стаза има јачи успон, али не замара ме. Пратим водича у стопу. После прве паузе заостајем у жељи да се што више дружим са својим пријатељима. Наилазимо на површину са снегом. Снег у јуну виђен. Настављамо даље, али ту већ почиње бол у зглобу на месту старе повреде. Покушавам да га не осећам и да гледам само испред себе у врх који се указивао све више, а на који је требало изаћи. Убрзо се указује и ледничко језеро под именом Штрбачко. Прави мали скривени драгуљ, са те висине нам је био као на длану. Водич нас обавештава да ћемо при повратку одмарати на његовим обалама. Бол у нози је све јачи тако да на том месту тражим помоћ од ГССа. Објашњавам о чему се ради и добијам помоћ. Нема одустајања. Идем до врха.
Ветар који је дувао од почетка сад је све јачи. Тада сам схватила да ми и у јуну на планини требају рукавице. Успон памтим по сипару који ме константно спушта надоле при сваком кораку уз падину. Одлучујем да је боље трчати деоницу по деоницу него ходати корак по корак. То и помаже. Смејемо се ми млади и неискусни, јер су скоро сви изашли на врх. Али не маримо много, гледамо само испред себе и убрзо смо били на врху. Ту је сваки умор нестао. Поглед је ишао на све стране, био је потпуно ведар и леп дан какав се не памти на Шар планини за Видовдан. Била сам пресрећна. Придружила сам се друштву и нашла своје место са кога сам наредних сат времена посматрала призор који је у потпуности био отворен испред нас. Да водич није позвао за покрет ко зна када бисмо одлучили да устанемо и кренемо назад.
Па силазак се испоставио као тежи од успона. После неколико километара хода и све краћих пауза испред нас се указало језеро.
Поново налазим своје место на обали на једном камену и уживам у преламању светлости у води, потоку који се наспрам мене уливао у језеро, неколико крпа снега и нестварног зеленила. Ушушкани у овом удубљењу ветар нисмо много осећали. Е тек ту да сам могла остала бих ко зна до када. Али водич нас је опет тргао из безбрижности тренутка и покренуо нас. Морали смо се вратити у планинарски дом пре мрака. На путу од језера до дома застајем са једним планинарем кога тада упознајем, а помињем га због једног дела разговора који ми је остао у сећању. Негде изнад ски центра, када је Сунце почело да залази, а пред нама се још једном отворила лепота Косовско-метохијских планина и котлина, он је рекао ,,Је л постоји начин да ово сачувамо, да им не дамо, ја бих се борио за то!”. Стајали смо неколико тренутака и само немо гледали испред нас. Помешало се све у мени. Једно је гледати на свет око себе кроз природу, а скроз другачије кроз историју и људе.
Одушевљени свом лепотом, нисмо могли, а да оставимо по страни јучерашњи дан и све прошле догађаје, а опет не запитавши се шта ће бити у будућности. Вечерња хладноћа која је лети на планинама тако присутна нас је и овде послала у топли дом. Већина планинара је већ била у дому и спремни за вечеру, као и касније дружење. Одлазим до собе, а потом и на вечеру. Срећна и задовољна данашњим исходом и успехом мојих пријатеља задовољно узимам захвалницу за своје Друштво од организатора. Започело је дружење уз музику које је трајало до ситних сати.
Недеља, и паковање. Одлазимо после доручка до Призрена пре него што се вратимо својим свакодневним обавезама. Прво посећујемо манастир Светих Архангела, потом Богословију у Призрену, тврђаву Каљају и на крају цркву Богородице Љевишке. Уморна од претходних дана, очарана лепотом овог града, али потрешена и тешким причама, ово место нисам упознала и запамтила како треба. У нади да ћу поново доћи остављам и ширу причу за други пут.
Аутор чланка:
Милица Павловић
председник Друштва младих путника ,,Јелеч“ Нови Пазар
члан ПК ,,Копаоник“ Лепосавић